Zatekao sam ih na ivici dana – dvoje ljudi, ćutljivi, usamljeni, zagledani u ništa, a zapravo u sve. Krevet od drveta i zemlje, naslonjen na šapat kukuruza, postaje simbol težine svakodnevice. Nema gestikulacije, nema priče – samo pogledi puni onoga što ne staje u reči. U toj nepomičnosti, fotografija ne beleži događaj – već trajanje.

U improvizovanim kadrovima svakodnevice, između kolevke u prašini i stabla sa visećim kolicima, pronalazim tišinu života koji raste uprkos svemu. Telo deteta i pogled odraslog muškarca postaju svedoci nevidljivih borbi, dok objekti oko njih pričaju priču o upornosti, gubitku i dostojanstvu u senkama zaboravljenog.

Pogled deteta u blatnjavoj trenerci nosi više pitanja nego što sam sposoban da postavim. Njegova ozbiljnost ruši tišinu oko mene. A onda — osmeh starca. Izbor života ili otpor? Možda i jedno i drugo. U tom zubu koji nedostaje krije se više života nego u mnogim biografijama. Ove fotografije nisu dokument — one su svedočanstvo.

Dok sam se kretao kroz svakodnevicu jednog romskog naselja, susretao sam poglede koji govore više od reči. Deca — mala, bosa, često zagledana u objektiv bez očekivanja, ali sa prisustvom koje odzvanja. Njihova igra odvija se među krhotinama, njihov san na ćilimima života koji ne štite od surovosti spoljašnjeg sveta. Ova serija nije samo dokument, već ogledalo jednog sistema u kome najnezaštićeniji rastu neviđeni. Svaka fotografija nosi tišinu koja vrišti.