Vizuelni esej o opstanku u prostoru koji se više ničemu ne nada, ali i dalje diše.
U ovoj fotografiji vidim sudar epoha: raskošna fasada barokne crkve u pozadini i oronule, zapuštene zgrade koje se bore da zadrže dostojanstvo u savremenom vremenu. Kroz kadar se pruža neravna kaldrma — simbol neizvesnosti, detinjstva koje je sve osim bezbrižno. Dečak i pas nisu samo motiv igre, već trenuci života uhvaćeni na ivici propadanja i postojanja. Ulica nije scena, već pozornica svakodnevice.
“Kraj reda, početak misli”
U toj skromnoj tišini prepoznajem dostojanstvo koje ne zavisi od materijalnog, već od postojanosti. Ruke koje možda nisu pune, ali su mirne. Pogled oboren ne iz stida, već iz fokusa – kao da nešto sklapa, sabira ili možda odbrojava.
„Na pragu svetlosti“
Dok hodam uskim hodnicima, svesno se zadržavam u senci — između poznatog mraka i obećanja svetla.
“Iza stakla, između redova”
Ove dve slike mi pružaju direktan, neulepšan pogled u intimu i pozadinu svakodnevice — onu koju retko želimo da vidimo, ali koja nas se tiče više nego što priznajemo.
„Stepeništa koja pamte“
U ovim fotografijama ne tražim naraciju. Tražim osećaj. Prisluškujem arhitekturu kao što bi pesnik slušao sopstveni dah — da proveri da li još uvek traje.
„Portreti između zidova“
U ovim portretima ne tražim lepotu u tradicionalnom smislu – tražim istinu.
Baroque Underground
U serijalu Baroque Underground, vodim sebe – i posmatrača – kroz lavirint marginalizovanog, potisnutog i često neprimećenog života. Ove fotografije nisu puko dokumentovanje stvarnosti – one su moj pokušaj da kroz svetlo i senku, kroz teksturu zidova, bore lica i predmete koji su ostali da traju, izgradim narativ o dostojanstvu bez glamura.
Estetika serijala počiva na kontrastima: svetlosti koja jedva dopire do unutrašnjosti, i tame koja ne prikriva nego otkriva – lica, tragove postojanja, prostore između svakodnevice i zaborava. Barok u nazivu nije slučajan – kroz slojevitu kompoziciju, teatralnost kadra i emotivnu zasićenost trenutka, tragam za monumentalnim u onome što se inače ne posmatra. U svakom kadru postoji unutrašnji raskoš, ali ne onaj koji se kupuje ili pozira, već onaj koji opstaje unutar lične drame, unutar rituala tišine, rada, čekanja, verovanja.
Likovi iz mojih fotografija nisu objekti empatije niti junaci – oni su prisutni, tvrdoglavo i postojano, čak i kad sve ostalo iščezava. Njihove sobe, njihovi prolazi, napuštena stepeništa i improvizovani domovi postaju scenski prostori jedne dublje, metafizičke borbe – one za identitet, vidljivost i pravo na priču.
Baroque Underground je moj pokušaj da pokažem da se istinska duhovnost i snaga ne nalaze nužno u crkvama i muzejima, već u svakodnevnim herojstvima ljudi koji žive između pukotina sistema. U njihovoj skromnosti, napuklim zidovima i tišim pogledima krije se ceo jedan svet – često zaboravljen, ali ne i izgubljen.
