Ova fotografija kombinuje skromnost i monumentalnost, materiju i transcendenciju. Ona je i tehnički precizna i estetski topla, a najviše od svega — tiha, i zato snažna.

1. Fotografija je strogo kontrolisana svetlom — mračna scena otvara se samo tamo gde pogled treba da se zadrži. Tekstura drveta i kamena je taktilna, gotovo ikonografska. Paučina nije nered — ona je vizuelni znak da vreme ovde ne teče brže nego što treba. Ova slika poseduje asketsku estetiku.

2.Kolorit je duboko simboličan: plava kao znak neba, mora, vere; žuta kao znak svetlosti, ribe, blagoslova. Crna pozadina uklanja svaki kontekst — ostaje samo predmet i prostor za kontemplaciju.
Detaljnost tekstura — od ispucale boje, do upletenih niti — poziva na posmatranje sa poštovanjem, kao da je svaki trag rđe ili boje trag čoveka koji je ostao upisan u drvo.

Ove dve slike nisu samo dokument jednog sveta — one su prisluškivanje tišine. Starost u prvoj, i sabornost u drugoj, spajaju se u duhovnom jeziku koji ne koristi govor, već svetlost, senku, prostor i strpljenje.
Crno-bela estetika ne skriva detalje, već ih pročišćava. Svaka bora, svaki čvor u drvetu, svaki pad svetlosti — sve govori.

Svetost ne traži pažnju — ona nastanjuje prostor. Kamen, glina, freska i tišina učestvuju u jednoj istoj pesmi, bez glasova. Sve tri fotografije posmatraju različite aspekte istog sveta: nevidljivog i temeljnog.

„Pogled u večnost“ nije pogled ka daljini, već ka unutrašnjem prostranstvu.
To je pogled koji ne traži spektakl, već mir, smisao i postojanje.
Ove četiri fotografije zajedno predstavljaju četiri aspekta tišine:

• Tišina posmatranja,

• Tišina prisustva,

• Tišina iščekivanja,

• Tišina svetosti.

Ova serija fotografija nastala je tokom boravaka na Svetoj Gori i predstavlja tiho i posmatračko svedočanstvo jednog sveta koji se ne otkriva pogledima, već prisustvom. Kroz pejzaže, arhitekturu, predmete i ljude, ovi radovi ne pokušavaju da objasne Svetu Goru — oni je osećaju.

U fokusu nije događaj, već odsustvo žurbe. Nema drame — ali ima sabranosti. Svetlost, senke, teksture zidova, tišina između zvona i prisutnost monaha pretvaraju se u ikonopis svakodnevice.

Fotografije govore o:

• prolaznosti bez gubitka (paučina na buradima, tragovi na brodu),

• ljudima u tišini (starci koji gledaju u more, sede pod freskama, šetaju kroz večnost),

• sakralnom i svetovnom koje su se pomirili (zid, činija, freska, mačka… sve ima svoje mesto),

• molitvi kao unutrašnjem prostoru (i kada niko ne moli, sve moli).

Crno-beli i kolorni snimci prepliću se kao dan i noć — bez sukoba. Minimalizam kompozicije i maksimalna pažnja na teksturu svetlosti i prostora stvaraju ne samo dokument, već i molitveni zapis.

Ova serija nije pokušaj da se Sveta Gora prikaže — već da se zastane sa njom. Jer Sveta Gora ne traži da je gledamo.
Ona nas poziva da budemo tu.