Linije koje ne nestaju i mesta koja pamte
Fotografija me uvodi u tišinu bez drame. Nema patosa, nema eksplicitne tuge, ali ima nečeg suštinski melankoličnog u ovom neživom pejzažu dnevne rutine koji je prestao da pulsira. U toj kompoziciji, mačka nije slučajna – ona je svedok, ona je naslonjena ne na stolicu, već na samu priču o pauzi, o čekanju i o miru koji nije nužno spokoj.
Ovde pejzaž ne ide horizontalno – on se gradi iznutra, vertikalno, iz osećaja da je sve poznato, ali ništa nije stvarno dostupno.
„Privezani horizont“
Ova fotografija nije pejzaž prirode, ona je pejzaž usmerenosti — pažnje, tišine, i prisustva u trenutku kad se ništa ne događa, ali sve postoji.
„Granice pogleda“
Obe slike me uvode u meditaciju o pogledu — onom što sagledava iznutra, i onome što se urezuje u spoljašnje. U tom raskoraku između fragilnosti zida i snage drveta, pronalazim ono što je istinski pejzažno: odnos između prostora, vremena i pogleda koji pamti.
“Predmeti koji pamte”
Ove fotografije me podsećaju da kraj nije samo propadanje, već i poziv da se pogleda pažljivije, dublje. Da se prepozna lepota u otpornosti, smisao u raspadanju.
“Koraci kroz noć”
Obe fotografije čine moj pokušaj da zabeležim ono što se ne vidi — osećanje prisustva u odsustvu, glasove u koracima, priče koje počinju tamo gde pogled prestaje da razlikuje zid od senke.
„Pejzaži u tišini prisustva“
Dok fotografišem ove pejzaže, ne tražim više mesta već stanje. Ne prikazujem prostor, već odsustvo čoveka u njemu, njegovo jedino prisustvo svedeno na trag — otisak stopala, senku predmeta, pogled kroz prozor. Ove fotografije nisu nostalgija za prirodom, niti dokument prolaznosti. One su pokušaj da zabeležim susret između unutrašnjeg sveta i spoljašnje tišine.
U magli koja guta horizont, u čamcu privezanom za obalu koju niko ne dotiče, u prašini koja se taloži na odbačenim vratima — osećam dah nečeg što se ne menja. Oduvek sam znao da pejzaž nije ono što vidim, već ono što iz mene izbija dok gledam. Fotografija mi to potvrđuje.
Prizori su ogoljeni do kostura kompozicije: svetlo, linija, senka, praznina. Zamišljam svaki kadar kao notu u partituri tišine, u kojoj svaka pauza ima težinu kamena. U senkama, u zlatnim satima, u naizgled nebitnim uglovima sela, obale, ulica — tražim ono što nije izrečeno.
Često zaboravljamo da prostor može da govori. Ja mu ovde dopuštam da šapuće.
