Kao da je voda pisala po zemlji — tiho, polako, bez svedoka. Ove šare nisu tragovi koraka, već tragovi vremena. Stojim iznad njih i osećam kako pejzaž postaje rečenica bez kraja.

U pogledu starca u narodnoj nošnji i u brazdama koje paraju brdo, osećam tišinu prošlosti i ritam prirode. Jedno telo, jedno tlo — isprepleteni u tihoj harmoniji svakodnevice. Fotografije nisu samo dokument vremena, već pesma o pripadanju, o zemlji koja rađa i rukama koje znaju njen jezik.

Tragovi staza i nežni sjaji svetlosti pričaju o prolaznosti i večnosti u istom dahu. U svakom otisku i senci nalazim svoju povezanost sa vremenom – tihi razgovor prirode koji me uvodi u unutrašnji mir.

Tišina prošlih vremena šapuće kroz vezove, portrete i jastuke. Svaki predmet čuva priču, toplinu doma i neizgovorenu nežnost.

U svakom kadru Fruške gore zabeležena je tiha pesma prirode i čoveka – brazda što se pruža niz padinu, starac u narodnoj nošnji, prazni vrčevi sa mirisom lekovitog bilja. Sve odiše smirajem i prisutnošću nečeg večnog. Ove fotografije nisu samo prizori – to su osećaji, ritmovi zemlje, tragovi vremena. Fruška gora diše kroz svetlo, boje i senke, a moj objektiv samo svedoči.