Ženski akt – od svetla sačinjena...
Ova fotografija nije o skrivanju. Ona je o trenutku u kom čovek postane sopstveni prostor — i zatvor i utočište.
„U sebi“
U ovom aktu uranjam telo u gotovo meditativni zaborav. Položaj je tih, predan, gotovo molitveni — ali ne upućen spolja, već unutra.
U ovoj kompoziciji nema pogleda, nema izraza, samo iznutra savijeno biće koje diše u ritmu vlastitog mira.
“Skulptura od svetlosti”
Fotografija 1 (figura u pretklonu, s jasno istaknutom kičmom):
U ovom kadru istražujem kičmu kao središnju osovinu ranjivosti, snage i identiteta. Leđa, obasjana svetlom, postaju arhitektura unutrašnje tenzije. Svaki pršljen odzvanja kao nota tišine – ekspresija tela koje se sklupčalo pod sopstvenim teretom, ali nije slomljeno. Postoji snaga u toj izloženosti, ali i spokoj, kao da samo u toj pozi može doći do unutrašnjeg sklada.
Fotografija 2 (naglašeni torzo s leđa, svetlo-modelovan mišićni tonus):
Ova fotografija za mene je vizualni sonet o čulnosti i prisustvu. Površina kože preuzima ulogu platna na kom svetlost piše intimne pesme. Snimljeno s dna, telo dobija monumentalnost, ali ne dominira – ono lebdi, postaje forma, svetlosna skulptura. Tu više nema identiteta, već samo forma, volumen i osećaj. Ova poza, iako statična, u sebi nosi naboj koji preti da se prelije van kadra.
„Izvan pogleda“
Ove dve fotografije govore tiho, ali duboko. Kao da sam slikom pokušao da uhvatim trenutak kada se telo odvaja od buke sveta i povlači u sopstvenu tišinu. U toj tišini, senka postaje reč, a svetlost nežan dodir.
„Od svetla sačinjena“
Ova fotografija za mene predstavlja tišinu pretočenu u svetlost. Telo, obgrljeno sopstvenim rukama, deluje kao da lebdi, gotovo nestaje u belini. Skoro bez senke, bez obrisa, figura postaje simbol intime i nežnosti, ogoljene do suštine. Nema pogleda, nema poziva – samo prisustvo, tiho i istinito.
„Telo u tišini“
U ovom serijalu, telo postaje prostor meditacije. Kroz igru svetla i tame, kroz zavijene forme, skrivene poglede i naglašene siluete, posmatram ženu ne kao objekt, već kao tišinu koja govori. Svaka poza je unutrašnji pejzaž, svaka krivina tela nosi priču o snazi, ranjivosti, otporu i prihvatanju. Akt se ne prikazuje da bi bio viđen – već da bi bio osećen.
Ovde nema izazova, nema poziranja. Samo prisutnost. Samo disanje u formi. Svetlo ne otkriva, već obgrljuje. Telo se ne nudi – ono svedoči.
